PRototip

Blog o kriznom menadžmentu, menadžmentu događaja, komunikologiji, odnosima s javnošću, TED/TEDx konferencijama…

Kako da prestanete da se vrtite u krug

Živimo u vremenu kada se od nas zahteva da se brzo prilagođavamo pravilima igre koje diktira tržište ili posao kojim se bavimo. Da li vam se dešavalo da u poslu (ili privatnom životu) stalno ponavljate stvari za koje ste imali priliku da se uverite da neće dovesti do rešenja vašeg problema? Ako jeste, onda ste na dobrom putu da uskoro doživite nervni slom. Umesto da hranite svoju frustriranost nemogućnošću rešavanja problema osamite se, smirite i uzmite papir i olovku. Sigurno se pitate šta će vam papir i olovka. Odgovor je prost, za pravljenje plana. Plana koji će vam pomoći da se izvučete iz kolotečine koja vas je uhvatila, jer “vrzino kolo” ne vodi nikuda.
Svako ko misli da je ovo tekst sa instant rešenjima kako da se otrgne neproduktivnoj rutini, vara se.
Ovde ćete pronaći samo pojedine smernice kako da započnete put ka onoj vrsti produktivnosti, odnosno cilju kojem težite. Opšte je poznato da ako se ne pozabavite definisanjem i rešavanjem pravog uzroka vašeg problema, samo lečenje simptoma vam neće doneti ništa dobro. Možda ćete još dublje potonuti. Zato se lepo vratite na početak i prvo podsetite sebe šta je to što pokušavate da postignete ili dovršite (ako želite nešto da dokažete onda se morate setiti koje rezultate želite da postignete i zašto su vam oni bitni).

Image courtesy of David Castillo Dominici at FreeDigitalPhotos.net

Image courtesy of David Castillo Dominici at FreeDigitalPhotos.net

Procenite situaciju. Pre nego što krenete sa uvođenjem promena morate znati da li problem realno postoji. Većina ljudi jako brzo odustaje od svojih ciljeva. Očekuju da se rezultati odmah vide, da sve bude instant. Jednostavno nemaju strpljenja, a to može mnogo da ih košta (kako u životu, tako i u poslu). Budite strpljivi prilikom uvođenja promena u dosadašnji način funkcionisanja. Takođe, budite brutalno iskreni prema sebi i priznajte da li ste dali sve od sebe da nešto profunkcioniše ili to zaista ne može da se promeni ili popravi. Slušajte svoj instinkt.

Razmišljajte izvan postavljenih okvira. Kada utvrdite da problem zaista postoji i da nije u pitanju samo vaše nestrpljenje krenite sa pisanjem (na onom prethodno pripremljenom papiru) potencijalnih rešenja.

Image courtesy of 89studio at FreeDigitalPhotos.net

Image courtesy of 89studio at FreeDigitalPhotos.net

Iskoristite internet pretraživače i vidite da li se neko već susretao sa problemom koji vas muči i kako ga je rešio. Gledajte šta ljudi oko vas rade, možda postoji neko ko vas može posavetovati. Aktivirajte svoju kreativnost. Brejnstorming je još jedan vid promišljanja koji vas može dovesti bliže rešenju kako da izađete iz začaranog kruga.

Uradite nešto novo. Implementirajte u svoj rad i ponašanje novine. To je jedini način da saznate da li će one zaživeti ili ne. Ako ste ispravno postavili ciljeve i disciplinovano radili da ih dostignete velike su šanse da se prvi rezultati uskoro i pojave. Ponoviću još jedanput da put ka ostvarenju ciljeva nije lak i da sebe u trenucima kada poželite da odustanete ohrabrite i odvratite od te zamisli tako što ćete se podsetiti zašto ste na početku sve ovo i počeli da radite. Da bi vam bilo lakše da se izborite sa onim đavolkom koji vam sedi na ramenu i šapuće da je bolje da odustanete, jer niste dostojni tih ciljeva, napravite neku vrstu skale kako biste mogli da merite svoje napredovanje.

Image courtesy of Master isolated images at FreeDigitalPhotos.net

Image courtesy of Master isolated images at FreeDigitalPhotos.net

Napravite plan, krenite u realizaciju i ne odbacujte ideje koje imate samo zato što trenutno ne vidite rezultate. Rutina je nešto što se ne može brzo izmeniti. Znate za ono pravilo da je čovek biće navika i da je potrebno minimum tri nedelje da se iskorene stare i uvreže nove navike.
Ne zaboravite da možete promeniti svoj život i dostići sve ono u šta verujete samo ako to jako želite i ako ste voljni da to uradite!

3 Komentari »

TEDxChange 2013 kao pokretač i snaga pozitivnih ideja II

Roger Thurow - Photo taken by Barbara Kinney

Roger Thurow – Photo taken by Barbara Kinney

Roger Thurow je tri decenije radio kao reporter za Wall Street Journal, od čega je dve decenije izveštavao iz Evrope i Afrike. Nakon napuštanja novinarskog poziva, 2010. godine priključio se Čikaškom veću internacionalnih poslova. Autor je knjige “Poslednja sezona gladi” u kojoj govori o malim farmerima u Africi i potencijalu za razvoj poljoprivrede. Pisanju knjige je prethodio događaj u Etiopiji, tokom 2003. godine, koji je Rodžeru promenio život iz korena.
Kada radite kao reporter težite da pronađete priču koja može inicirati promene. Takva priča se javlja jedanput u toku karijere i ne propušta se. (U životu naučnika to je onaj “AHA” ili “Eureka!” momenat nakon kojeg više ništa nije isto.)

Te kobne 2003. godine Etiopiju je pogodila najveća suša u poslednjih dvadesetak godina. Preko 14 miliona ljudi je umiralo od gladi i bilo je veliko pitanje da li će preživeti, uprkos naporima Svetskog programa hrane da im pomogne (Svetski program hrane je ogranak UN-a koji pomaže da se prehrani preko 100 miliona ljudi u 80 zemalja sveta.). Rodžera i ostali reportere, koji su pristigli u izbegličke kampove radi izveštavanja, pre izlaska na teren su poslali na kratkotrajnu obuku o tome kako da se ponašaju na terenu. Između ostalog, dobili su jedno jako čudno upozorenje/savet koje je glasilo da ne gledaju u oči ljude koji umiru od gladi, jer se gledanjem u njihove oči dobija “bolest duše”.

Giro555SHO / Food Photos / CC BY-ND

Izbeglički kamp se sastojao od više hiljada šatora u kojima su bili smešteni roditelji sa decom. Ušavši u jedan od njih ugledao je prvo oca sa sinom koji su delili strašnu i tešku sudbinu gladi. Dečak je imao oko 4 godine i težio je jedva 15kg. Zbog slabosti nije mogao da stoji. Ugledavši oči umirućeg deteta Rodžer je video ambis, prazninu i beživotnost (sve suprotno onome kako bi trebale da izgledaju oči deteta). Očev pogled je bio zagledan u neku imaginarnu daljinu i odavao je osećaj krivice. Njegova pitanja “Šta sam to uradio svom sinu?” i “Šta sam to uradio da izazovem ovo umiranje od gladi?”, su izazvala “AHA” efekat u Rodžerovom umu. Tada je odlučio da više istraži temu “Glad u 21. veku”. Zaista, ono što se dešavalo u Etiopiji “inficiralo je njegovu dušu”.

IFRC / Food Photos / CC BY-NC-ND

Počeo je da istražuje zašto se glad i dalje javlja na početku 21. veka, kada se proizvodi više hrane nego ikad. Kako to da glad postoji u 21. veku, ako je tokom 20. veka nastala “zelena tehnologija”? Imamo nauku, imamo tehnologiju, znamo šta i kako da radimo, ali nema volje da se ovaj problem reši. Zašto?
Nakon angažmana u Etiopiji napustio je WSJ i prešao u Čikaško veće internacionalnih poslova kako bi mogao da radi na projektima koji se bave iskorenjivanjem gladi u zemljama Trećeg sveta. Promenu posla je video kao put od novinara do aktiviste, zapravo “faktiviste” (fact – činjenica).

Pitanje oca koji je umirao od gladi zajedno sa svojim detetom ne treba da glasi šta je on uradio, već šta je civilizacija učinila gladnoj deci u zemljama Trećeg sveta. Vlade bogatih zemalja razmišljaju jednokratno tj. ako se desi glad u nekoj zemlji poslaćemo im hranu. Ali, to neće rešiti problem. Umesto da se skupljaju pare širom sveta za distribuciju hrane ugroženim područijima kad ih pogodi sezona gladi, bolje je farmere naučiti kako da efikasnije proizvode hranu i spreče ili umanje posledice suše. Dugoročno gledano više bi se dobilo ulaganjem u formiranje adekvatnog tržišta, edukaciju farmera u oblasti trgovine, davanju boljeg semena i nutrijenata soje, modernizaciju infrastrukuture… Ironija sudbine je da su u Africi najgladniji ljudi sami farmeri. Ljudi koji svako jutro ustaju kako bi radili na poljima i stvorili hranu za sebe i svoju porodicu. Često u tim svojim pokušajima omanu. Ako samo izgovorimo frazu “gladni farmeri” shvatićemo koji je to apsurd stvarnosti, oksimoron, sramota za čitav svet…

IFRC / Food Photos / CC BY-NC-ND

Da realnost ne mora biti tako surova može se videti na primeru jedne porodice (sa kojom je Rodžer sarađivao; detalje možete saznati gledanjem Rodžerovog govora) kojoj je dato seme i đubrivo (kao vid ispomoći), edukovani su kako da se staraju o svom polju na pravi način i nakon samo dve sezone imali su dovoljno hrane i sazidali su novu kuću.

Ako želimo da proizvodnja hrane izdrži trend rasta populacije onda bi trebali da usmerimo akciju u pravcu iskorišćavanja poljoprivrednih potencijala malih farmera. Njihov uspeh bi bio uspeh čitave Afrike u borbi protiv gladi, jer danas niko ne zaslužuje da umre od gladi ili neuhranjenosti.

Ostavite komentar »

TEDxChange 2013 kao pokretač i snaga pozitivnih ideja I

TEDxChange je događaj koji me uvek inspiriše da pišem, jer nudi ideje koje svakog mogu naterati da se zamisli i zapita kako da usavršava sebe i okolinu čiji je deo. Zbog popriličnog broja obaveza nisam pisala o ovom događaju početkom aprila kada je održan. Ali, nikad nije kasno da se piše o jednom kvalitetnom događaju poput ovog. 🙂

Ove godine TEDxChange je ugostio sedam govornika: Halima Himi, Roger Thurow, Julie Dixon, Salim Shekh, Sikha Patra, David Fasanya i Cathleen Kaveny. Svaki govor je bio inspirativan i remetio je ustaljene koncepte razmišljanja. Svaki je bio poseban na svoj način. Zato ću u narednim tekstovima pisati o svakom govoru ponaosob.

Melinda Gates and Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Melinda Gates and Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Halima Hima je Nigerijka koju je Melinda Gejts upoznala tokom svog boravka u Nigeriji, zapravo Halima je bila njen vodič. Razlog Melindinog boravka u ovoj zemlji je bila edukacija žena o mogućnostima kontracepcije. Melindu je zanimalo da otkrije zašto žene žele i dalje da imaju toliko dece, a nemaju ni osnovne uslove za život. Sarađujući sa Halimom zainteresovala se za njenu životnu priču, naročito za napore koje je Halima ulagala da obrazuje i podigne nivo svesti žena u ruralnim delovima zemlje. Da bi se razumela Halimina životna priča i koren njene snage da se izbori sa tradicionalnom sredinom mora se upoznati uticaj njene porodice na nju samu.

Halima je rođena kao treće dete u porodici (ukupno ih je šestoro dece) i imala je sreću da joj školovanje bude dostupno. Njena majka, s obzirom da nije završila školu, nikada se nije šalila sa obrazovanjem svoje dece. Bila je jako stroga, toliko stroga da Halima nije mogla da dobije večeru dok ne završi domaći. Jedini put kada je Halima mogla da čuje prizvuk gorčine u majčinom glasu je bio kad je govorila o tome koliko je želela da završi školu, ali nije imala mogućnost zato što je udata. Inače, u Nigeriji je običaj da se devojčice udaju do 14. godine. Halimin otac je prvi čovek u svom selu koji je imao priliku da ode na studije. On je jedan od retkih muškaraca u svojoj okolini koji je prepoznao značaj obrazovanja žena i koji podržava tu ideju. Zbog toga mu je bilo bitno da i njegova deca budu adekvatno obrazovana.
Međutim, najveći uticaj na Halimino odrastanje i shvatanje života je imala njena baka. Ona joj je često govorila da ako želi da razume suštinu postojanja mora da da ono što smatra najvrednijim delom sebe. Te reči su Halimu stalno terale na preispitivanje da li je uradila nešto najbolje što je mogla ili umela. Bakin savet koji je stalno prati gde god da ode je da svako od nas treba, tokom života, da pronađe svoj illimi (pojam koji označava jedinstvo znanja, poniznosti i svrhe).

Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Ona je nakon višegodišnje potrage svoj illimi pronašla u edukaciji i podizanju nivoa svesti ljudi ruralnih područija Nigerije, naročito žena. Veliku pažnju u radu je posvećivala ženama zato što je smatrala da im je preko potreban podsticaj i podrška kako bi dostigle i iskoristile svoj pun potencijal. Halima je jedna od retkih devojaka u svojoj sredini koja nije udata u adolescentnom uzrastu. Kada je, sa svega 15 godina starosti, dospela na funkciju predsednice Omladinskog parlamenta postala je svesnija položaja svojih vršnjakinja u ruralnim područijima. U svom radu sa mladim ženama susretala se sa mnogim preprekama i pretnjama konzervativaca. Postalo joj je jasno da će morati da bude jako domišljata kako bi privolela na saradnju i kompromise ljude koji ne bi zajedno seli za isti sto, a sve zarad prosperiteta zajednice. Znala je da budućnost i prosperitet Nigerije zavise od sudbine i budućnosti tih devojaka. Sigurna sam da Halimi nije bilo lako i jednostavno da se nosi sa tradicionalnim okruženjem gde statistika kaže da 4 od 10 devojčica završi osnovnu školu.

Tokom 2004. godine, kada je trebala da krene na fakultet, suočila se bakinim neodobravanjem njenog odlaska. Na bakina sumnjičava pitanja o tome gde ide, ko će tamo biti sa njom, gde je Nju Meksiko… Halima je odgovorila da ide kako bi pronašla svoj illimi. Na rastanku baka joj je rekla da ide, ali da se jednog dana vrati i da nikada ne zaboravi odakle potiče. Dobar savet je na rastanku dobila i od oca koji je glasio: “Budi izdržljiva kao kamila, ali nikada ne dozvoli da te neko tretira kao kamilu!”
Tokom studija u Nju Meksiku za nju se otvorio jedan sasvim nov svet i to u smislu sposobnosti ljudi da se menjaju i da menjaju svoju okolinu. Tada je shvatila da svaka promena uvek počinje od individue i da je obaveza svake osobe da doprinese stvaranju novog sveta.

Halima Hima - Photo taken by Barbara Kinney

Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Nikada nije mogla da se pomiri sa načinom tretiranja i položajem žena u Nigeriji i odobravanjem sredine da one ostanu neobrazovane. Nakon povratka u Nigeriju počela je da radi sa ženama u ruralnim područijima zemlje. Njenu odluku da se vrati i radi na napredovanju svoje zemlje ljudi su tumačili dvojako. Neki su mislili da je totalna ludost što se vraća, dok je bilo i onih koji su njen gest poredili sa Mandelinim snom o jedinstvenoj Africi u kojoj su svi lideri ujedinjeni u rešavanju velikih problema kontinenta.

Dve životne priče na koje je naišla i koje su ostavile snažan utisak na nju i pomogle joj da pronađe svoj illimi govore o dijametralno različitim sudbinama dve žene.

Prva priča se odnosi na Sadiju, koju je upoznala radeći u jednom selu. Na pitanje šta je njen illimi Sadija joj je rekla da je to ono što joj najviše nedostaje – obrazovanje (Sadiju su udali kad je imala 14 godina). Da bi žena imala ikakvu moć u društvu mora biti obrazovana, a većini devojaka društvo tu mogućnost uskraćuje. (Statistika pokazuje da se u starosnoj dobi do 15 godina udaju 2 od 3 devojčica. Da ironija bude još veća 2 od 3 najsiromašnija stanovnika Nigerije su upravo žene, uglavnom iz ruralnog područija. Zbog svega ovoga Halima je tokom držanja govora na TEDxChange događaju ukazala da je tačno da je Nigerija preduzela neke pozitivne korake, kada se govori o budućnosti ovih devojaka, ali put ka razvoju i napretku nigerijskog društva je dug, težak, možda i nemoguć ukoliko se ispravno ne odgovori na izazove sa kojima se ove devojke suočavaju u svojim sredinama.)

Druga životna priča koja je ostavila trag u Haliminom radu je sudbina Fourere, direktorke jedne osnovne škole u Nigeriji. (Ona je jedna od par žena u celoj Nigeriji koja ima ovaj položaj.) Fourera je u početku saradnje sa Halimom bila sumnjičava i rekla joj je da se nada da ona nije jedna od onih stranaca koji dođu i nakon dan dva vremena provedenog u njenoj sredini smatraju da znaju sve o kompleksnosti njenog problema i borbe. Naravno, Forerina sumnjičavost prema Halimi je vremenom nestala. Halimu je interesovalo kako je Fourera uspela toliko da postigne u životu i kako je uspela da se izbori sa sredinom koja joj je predodređivala drugačiji način života. Ključna stvar njenog uspeha je bila očeva podrška. On joj je govorio da brak može da sačeka i štitio je od negativnih uticaja sredine. Takođe, svoj uspeh je posmatrala kao brdo kojim se penje. Svaki završen razred je bio jedan korak bliže vrhu brda, odnosno ostvarenosti životnih ciljeva.

Nakon iznošenja ovih sudbina oduševila me je Halimina konstatacija i pitanje koje je postavila: “Reči mogu da isnpirišu, da transformišu, da ohrabre… Vera u ljude stvara mogućnost, mogućnost vodi ka ostvarenju cilja. Ako su reči uticajnih ljudi toliko moćne zašto ih previđamo kada pričamo o osnaživanju žena?”

Njeno viđenje rešenja problema položaja žena i devojaka u Nigeriji i mogućnosti njihovog obrazovanja ona vidi na sledeći način: „Progresa nema ako se samo investira u individue kao izolovane entitete. Takođe, ne može se samo investirati u grupu i očekivati da to bude dovoljno za progres tih devojaka. Neophodno je stvoriti saveze tih grupa tj. pored mentorstva uputiti ih kako da jedna drugoj budu podrška. Neophodno je porušiti stara shvatanja koja prate sudbine ovih devojaka i raditi na izgradnji novih, jer se tako daje lični pečat svakoj sudbini i daje glas svakoj devojci“.

Kada se udaljite od slike koju posmatrate bićete u stanju da uočite detalje, koji su vam se prethodno činili manje bitnim, a koji mogu dovesti do željenih promena. Sudbina žena u Nigeriji se ne može rešiti ako ih društvo ignoriše, ako ih ne čuje. Te žene treba slušati i čuti. Ne treba ih posmatrati kao osobe koje pričaju svoje životne priče, nego kao osobe koje mogu da delaju i dovedu do željenih promena.

Svoje izlaganje Halima je završila rečima zahvalnosti publici koja je njen saveznik u borbi za bolje uslove života žena u Nigeriji i koja njenoj priči i životu daje smisao.

Ostavite komentar »

%d bloggers like this: