PRototip

Blog o kriznom menadžmentu, menadžmentu događaja, komunikologiji, odnosima s javnošću, TED/TEDx konferencijama…

TEDxChange 2013 kao pokretač i snaga pozitivnih ideja I

na april 28, 2013

TEDxChange je događaj koji me uvek inspiriše da pišem, jer nudi ideje koje svakog mogu naterati da se zamisli i zapita kako da usavršava sebe i okolinu čiji je deo. Zbog popriličnog broja obaveza nisam pisala o ovom događaju početkom aprila kada je održan. Ali, nikad nije kasno da se piše o jednom kvalitetnom događaju poput ovog.🙂

Ove godine TEDxChange je ugostio sedam govornika: Halima Himi, Roger Thurow, Julie Dixon, Salim Shekh, Sikha Patra, David Fasanya i Cathleen Kaveny. Svaki govor je bio inspirativan i remetio je ustaljene koncepte razmišljanja. Svaki je bio poseban na svoj način. Zato ću u narednim tekstovima pisati o svakom govoru ponaosob.

Melinda Gates and Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Melinda Gates and Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Halima Hima je Nigerijka koju je Melinda Gejts upoznala tokom svog boravka u Nigeriji, zapravo Halima je bila njen vodič. Razlog Melindinog boravka u ovoj zemlji je bila edukacija žena o mogućnostima kontracepcije. Melindu je zanimalo da otkrije zašto žene žele i dalje da imaju toliko dece, a nemaju ni osnovne uslove za život. Sarađujući sa Halimom zainteresovala se za njenu životnu priču, naročito za napore koje je Halima ulagala da obrazuje i podigne nivo svesti žena u ruralnim delovima zemlje. Da bi se razumela Halimina životna priča i koren njene snage da se izbori sa tradicionalnom sredinom mora se upoznati uticaj njene porodice na nju samu.

Halima je rođena kao treće dete u porodici (ukupno ih je šestoro dece) i imala je sreću da joj školovanje bude dostupno. Njena majka, s obzirom da nije završila školu, nikada se nije šalila sa obrazovanjem svoje dece. Bila je jako stroga, toliko stroga da Halima nije mogla da dobije večeru dok ne završi domaći. Jedini put kada je Halima mogla da čuje prizvuk gorčine u majčinom glasu je bio kad je govorila o tome koliko je želela da završi školu, ali nije imala mogućnost zato što je udata. Inače, u Nigeriji je običaj da se devojčice udaju do 14. godine. Halimin otac je prvi čovek u svom selu koji je imao priliku da ode na studije. On je jedan od retkih muškaraca u svojoj okolini koji je prepoznao značaj obrazovanja žena i koji podržava tu ideju. Zbog toga mu je bilo bitno da i njegova deca budu adekvatno obrazovana.
Međutim, najveći uticaj na Halimino odrastanje i shvatanje života je imala njena baka. Ona joj je često govorila da ako želi da razume suštinu postojanja mora da da ono što smatra najvrednijim delom sebe. Te reči su Halimu stalno terale na preispitivanje da li je uradila nešto najbolje što je mogla ili umela. Bakin savet koji je stalno prati gde god da ode je da svako od nas treba, tokom života, da pronađe svoj illimi (pojam koji označava jedinstvo znanja, poniznosti i svrhe).

Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Ona je nakon višegodišnje potrage svoj illimi pronašla u edukaciji i podizanju nivoa svesti ljudi ruralnih područija Nigerije, naročito žena. Veliku pažnju u radu je posvećivala ženama zato što je smatrala da im je preko potreban podsticaj i podrška kako bi dostigle i iskoristile svoj pun potencijal. Halima je jedna od retkih devojaka u svojoj sredini koja nije udata u adolescentnom uzrastu. Kada je, sa svega 15 godina starosti, dospela na funkciju predsednice Omladinskog parlamenta postala je svesnija položaja svojih vršnjakinja u ruralnim područijima. U svom radu sa mladim ženama susretala se sa mnogim preprekama i pretnjama konzervativaca. Postalo joj je jasno da će morati da bude jako domišljata kako bi privolela na saradnju i kompromise ljude koji ne bi zajedno seli za isti sto, a sve zarad prosperiteta zajednice. Znala je da budućnost i prosperitet Nigerije zavise od sudbine i budućnosti tih devojaka. Sigurna sam da Halimi nije bilo lako i jednostavno da se nosi sa tradicionalnim okruženjem gde statistika kaže da 4 od 10 devojčica završi osnovnu školu.

Tokom 2004. godine, kada je trebala da krene na fakultet, suočila se bakinim neodobravanjem njenog odlaska. Na bakina sumnjičava pitanja o tome gde ide, ko će tamo biti sa njom, gde je Nju Meksiko… Halima je odgovorila da ide kako bi pronašla svoj illimi. Na rastanku baka joj je rekla da ide, ali da se jednog dana vrati i da nikada ne zaboravi odakle potiče. Dobar savet je na rastanku dobila i od oca koji je glasio: “Budi izdržljiva kao kamila, ali nikada ne dozvoli da te neko tretira kao kamilu!”
Tokom studija u Nju Meksiku za nju se otvorio jedan sasvim nov svet i to u smislu sposobnosti ljudi da se menjaju i da menjaju svoju okolinu. Tada je shvatila da svaka promena uvek počinje od individue i da je obaveza svake osobe da doprinese stvaranju novog sveta.

Halima Hima - Photo taken by Barbara Kinney

Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Nikada nije mogla da se pomiri sa načinom tretiranja i položajem žena u Nigeriji i odobravanjem sredine da one ostanu neobrazovane. Nakon povratka u Nigeriju počela je da radi sa ženama u ruralnim područijima zemlje. Njenu odluku da se vrati i radi na napredovanju svoje zemlje ljudi su tumačili dvojako. Neki su mislili da je totalna ludost što se vraća, dok je bilo i onih koji su njen gest poredili sa Mandelinim snom o jedinstvenoj Africi u kojoj su svi lideri ujedinjeni u rešavanju velikih problema kontinenta.

Dve životne priče na koje je naišla i koje su ostavile snažan utisak na nju i pomogle joj da pronađe svoj illimi govore o dijametralno različitim sudbinama dve žene.

Prva priča se odnosi na Sadiju, koju je upoznala radeći u jednom selu. Na pitanje šta je njen illimi Sadija joj je rekla da je to ono što joj najviše nedostaje – obrazovanje (Sadiju su udali kad je imala 14 godina). Da bi žena imala ikakvu moć u društvu mora biti obrazovana, a većini devojaka društvo tu mogućnost uskraćuje. (Statistika pokazuje da se u starosnoj dobi do 15 godina udaju 2 od 3 devojčica. Da ironija bude još veća 2 od 3 najsiromašnija stanovnika Nigerije su upravo žene, uglavnom iz ruralnog područija. Zbog svega ovoga Halima je tokom držanja govora na TEDxChange događaju ukazala da je tačno da je Nigerija preduzela neke pozitivne korake, kada se govori o budućnosti ovih devojaka, ali put ka razvoju i napretku nigerijskog društva je dug, težak, možda i nemoguć ukoliko se ispravno ne odgovori na izazove sa kojima se ove devojke suočavaju u svojim sredinama.)

Druga životna priča koja je ostavila trag u Haliminom radu je sudbina Fourere, direktorke jedne osnovne škole u Nigeriji. (Ona je jedna od par žena u celoj Nigeriji koja ima ovaj položaj.) Fourera je u početku saradnje sa Halimom bila sumnjičava i rekla joj je da se nada da ona nije jedna od onih stranaca koji dođu i nakon dan dva vremena provedenog u njenoj sredini smatraju da znaju sve o kompleksnosti njenog problema i borbe. Naravno, Forerina sumnjičavost prema Halimi je vremenom nestala. Halimu je interesovalo kako je Fourera uspela toliko da postigne u životu i kako je uspela da se izbori sa sredinom koja joj je predodređivala drugačiji način života. Ključna stvar njenog uspeha je bila očeva podrška. On joj je govorio da brak može da sačeka i štitio je od negativnih uticaja sredine. Takođe, svoj uspeh je posmatrala kao brdo kojim se penje. Svaki završen razred je bio jedan korak bliže vrhu brda, odnosno ostvarenosti životnih ciljeva.

Nakon iznošenja ovih sudbina oduševila me je Halimina konstatacija i pitanje koje je postavila: “Reči mogu da isnpirišu, da transformišu, da ohrabre… Vera u ljude stvara mogućnost, mogućnost vodi ka ostvarenju cilja. Ako su reči uticajnih ljudi toliko moćne zašto ih previđamo kada pričamo o osnaživanju žena?”

Njeno viđenje rešenja problema položaja žena i devojaka u Nigeriji i mogućnosti njihovog obrazovanja ona vidi na sledeći način: „Progresa nema ako se samo investira u individue kao izolovane entitete. Takođe, ne može se samo investirati u grupu i očekivati da to bude dovoljno za progres tih devojaka. Neophodno je stvoriti saveze tih grupa tj. pored mentorstva uputiti ih kako da jedna drugoj budu podrška. Neophodno je porušiti stara shvatanja koja prate sudbine ovih devojaka i raditi na izgradnji novih, jer se tako daje lični pečat svakoj sudbini i daje glas svakoj devojci“.

Kada se udaljite od slike koju posmatrate bićete u stanju da uočite detalje, koji su vam se prethodno činili manje bitnim, a koji mogu dovesti do željenih promena. Sudbina žena u Nigeriji se ne može rešiti ako ih društvo ignoriše, ako ih ne čuje. Te žene treba slušati i čuti. Ne treba ih posmatrati kao osobe koje pričaju svoje životne priče, nego kao osobe koje mogu da delaju i dovedu do željenih promena.

Svoje izlaganje Halima je završila rečima zahvalnosti publici koja je njen saveznik u borbi za bolje uslove života žena u Nigeriji i koja njenoj priči i životu daje smisao.


Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: