PRototip

Blog o kriznom menadžmentu, menadžmentu događaja, komunikologiji, odnosima s javnošću, TED/TEDx konferencijama…

Deca superheroji sutrašnjice i zašto je to ideja vredna širenja?

Prošle subote prisustvovala sam jednom od brojnih TEDx događaja koji su održani u Srbiji. Teme i ideje koje su govornici iznosili odnosile su se na oblast obrazovanja i to u najširem mogućem smislu. Pažnju mi je privukao govor Nikole Jovanovića pod nazivom “Ne volim školu jer volim da učim”. Zbog toga sam nakon događaja popričala sa Nikolom o govoru koji je održao, deci superherojima, TED-u i TEDx-u, formalnom obrazovanju i budućnosti našeg obrazovnog sistema…

Ne volim školu jer volim da učim - Nikola Jovanović

Ne volim školu jer volim da učim – Nikola Jovanović

1. Bilo je jako zanimljivo slušati tvoj govor na TEDxZemunED događaju. S obzirom da ovo nije prvi TEDx događaj na kojem si bio govornik (prošle godine je to bio TEDxYouth@Belgrade) i da se generalno baviš edukacijom, otkrij nam šta je to što smatraš fascinantnim kad govorimo o TEDx događajima?

Kod TEDx događaja najviše volim to što svaki put upoznam još nekog genijalnog predavača kojeg ranije nisam imao priliku da čujem, a često mi se dešava da nisam uopšte ni čuo za tu osobu. Tako imam priliku da upoznam i ljude koji stoje iza genijalnih akcija i projekata, kao što su na TEDxZemunED događaju bili Remake festival i Solidarna klopica. Najbolje je to što uvek čujem neku novu, sjajnu ideju, a imam i priliku da dobijem povratnu informaciju o mojim idejama od strane super ljudi koji jesu generalno različiti na toliko načina, ali koji su jednako otvoreni i zainteresovani za “ideje vredne širenja”. Ne znam, zvučim verovatno malo konfuzno, ali jednostavno se na TEDx dešavanjima osećam “kao kod kuće”, iako većinu ljudi ne poznajem.

2. Koji je tvoj omiljeni TED govor i zašto?

Ima ih puno, naravno, i baš je teško odlučiti se za jedan. Sad bih iz glave napravio listu od desetak meni omiljenih, ali ako baš moram da odaberem jedan omiljeni, onda je to ovogodišnji govor Sugate Mitre “School in the Cloud”. Ta ideja, već dokazana u praksi, je toliko moćna, da svojom praktičnom jednostavnošću baca na kolena današnji sistem formalnog obrazovanja, što deluje neverovatno. On je jednostavno dokazao da se reformom školstva širom sveta bave ljudi koji ne razumeju u celosti decu kojom se bave. Oni najčešće modeluju programe i kurikulume sećajući se sebe u školskoj klupi, a zaboravljaju da su deca danas mnogo naprednija i drugačija nego što smo mi to bili u njhovo vreme. Tačnije, ta deca danas koriste nove alate i igraju se drugačijim igračkama, tako da u školu dolaze sa drugačijom osnovom. Kad krenu u školu normalno je da imaju otpor prema metodama koje su kreirane u 19. i 20. veku i kojima ih sistem zapravo poocenjuje. (Najbolji primer, pored onoga viđenog u eksperimentima Sugate Mitre, su ove igrice za učenje matematike koje možete pogledati ovde, a više o samom konceptu možete pročitati ovde. Nakon ovakvih informacija sada će mene neko da ubeđuje da decu treba maltretirati dosadnim predavanjima u školi?

3. Jedna od tvojih prvih rečenica tokom govora je bila da si napustio fakultet, ali da si nastavio da se usavršavaš i učiš kroz neformalni vid obrazovanja. Radio si i radiš kao edukator. Koliko tvoja životna priča ima dodirnih tačaka sa onim o čemu je pričao Ken Robinson u svom TED govoru da škola ubija kreativnost?

Škola potpuno i apsolutno ubija kreativnost. Retki su oni koji su uspeli da ostanu svoji na kraju školovanja. Ja sam se za neke odluke kajao u periodu kad sam ih donosio, ali sam tek kasnije shvatio da sam u stvari donosio odlične odluke. Recimo, kad mi se, u srednjoj školi, nije išlo na neki čas, ja sam odlazio kod direktora škole da ga podučavam radu na PC-u, pa mi je on posle opravdavao časove kod razrednog. Na faksu sam odbio da polažem Informacione sisteme zato što mi je bilo glupo da odgovaram na pitanja kao što je “Čemu služi severni most na matičnoj ploči?”, a profesor je odbio da umesto toga uradim konkretan projekat unapređenja računarske mreže na fakultetu (ili bilo šta slično samo da je smisleno). Nakon ovog predmeta odbio sam da plažem i Sociologiju profesorke, koja me je nakon jednog kolokvijuma napala rečima da ću morati “duplo bolje” od ostalih da znam gradivo ako budem želeo da položim usmeni. Sada se postavlja pitanje zašto je ona to rekla. To mi je rečeno zbog toga što nisam dolazio na njena predavanja. Nakon ovog događaja podneo sam zahtev da polažem kod drugog profesora i položio. Tada sam se osećao loše, jer su mi Informacioni sistemi i Sociologija bili omiljeni predmeti, a pri tom sam odbio da se ponašam shodno društvenim normama, tj. “glumio sam ludilo”. Iz današnje perspektive gledano, smatram da sam super postupio. Žao mi je samo što sam ponekad bio popustljiv i ponašao se na određen i očekivan način samo zato što se “to tako radi”.

Nikola Jovanović - TEDxZemunED

Nikola Jovanović – TEDxZemunED

Ako se vratim konkretno na temu kreativnosti, mogu samo da kažem da sam jako srećan što su mi roditelji kupili računar kad sam imao 4 godine, i da pozovem mlade roditelje da se prema tehnologiji ne odnose onim glupim stavom “sad je detetu vreme da se igra napolju, u prirodi, a ne da bulji u ekran”, već da detetu ponude sve vrste podrške da se pronađe i ostvari u čemu god hoće. Ako ste isključivi, nemate posle pravo da se bunite i tražite krivca u sistemu obrazovanja ili ”ošem društvu”. Naravno, ne mislim samo na tehnologiju, da ne budem pogrešno shvaćen, već na bilo koje drugo interesovanje deteta – u mom slučaju je to bila tehnologija, pa sam zato naveo taj primer.

4. Formalni sistem obrazovanja u Srbiji nije na zavidnom nivou. Kakvo je tvoje viđenje celokupne situacije? Šta je to što bi trebalo menjati i odakle bi trebalo početi?

Sve dosadašnje reforme su bile kozmetičke. Čak i kada bi se sve sa papira implementiralo kako treba i dalje bi to bile kozmetičke promene. Ja sam za uprošćavanje sistema i gradiva. To naravno ne znači manje učenja, već manje učenja nepotrebnih stvari. U informacionom vremenu kada deca pre nego li krenu u školu mahom imaju pametne telefone i tablete mislim da je stvarno glupo terati ih da pamte datume velikih bitki ili da uče lekcije napamet.

Što se sadržaja kurikuluma tiče, ostavio bih stvarno samo najneophodnije, za sve ostalo usmerio bih decu i pokazao im gde i kako da traže. Možda bih postupio kao Sugata Mitra i samo bih dao računar deci, bez dodatnih objašnjenja.

Što se samog načina učenja tiče: “Ako želiš da dete nešto nauči, ponudi mu da može da uči na način koji njemu odgovara” (kao što sam i rekao u samom TEDx govoru, ja preferiram prepoznavanje stila unutar VARK modela – Visual, Auditive, Reading-Writing, Kinaesthetic), odnosno ne insistiraj na prastarom sistemu gde predavač predaje a ostali slušaju.

Nikola Jovanović - TEDxZemunED

Nikola Jovanović – TEDxZemunED

Inače, čuo sam za super foru nastavnika iz Srbije koji je najnemirnije đake smirio tako što im je dozvolio da tvituju njegova predavanja. Sjajan način da ih natera da slušaju. Drugo, gejmifikuj proces i videćeš kako raste interesovanje za temom, a za svaku temu je moguće naći način da se gejmifikuje. (Za više o gejmifikaciji možete guglati “Gamification of Learning” ili možete proći kurs na Courseri).

5. Pominjao si u govoru i opštepoznatu pojavu da studenti varaju na ispitima korišćenjem raznoraznih nedozvoljenih sredstava i da je to trenutak kad zapravo obrazovni sistem pada na ispitu. Šta bi se moglo učiniti da se ova pojava smanji, odnosno iskoreni?

Što pre deca shvate da se, u životnom veku, samo 20% učenja dešava u školi, a 80% van nje (kroz iskustveno i neformalno učenje), to bolje, jer u tom slučaju deci neće biti važno koju ocenu imaju, već da uče ono što ih zaista zanima.

Roditelji i profesori imaju ključnu ulogu u tome. Roditelji da ne insistiraju na super ocenama iz svih predmeta, i naročito da ne insistiraju da dete upiše baš “tu i tu školu”. Mislim, Matematičku gimnaziju treba da upisuju deca koja stvarno vole matematiku i prirodne nauke, a ne deca kojoj su roditelji rekli da je to ”dobro za njih”. Sa druge strane, profesori treba da uzimaju u obzir interesovanja dece prilikom ocenjivanja. Najčešće ona deca koja idu na takmičenja dobijaju petice, a ostala se upoređuju sa njima, što je jako glupo, jer time otprilike profesori maltretiraju ostalu decu i teraju ih da budu ono što nisu.

Pored roditelja i profesora, jako je važno da se sa decom radi na interesovanjima i profesionalno. Tu mislim na sve one centre za razvoj karijere, psihološka savetovališta i slične institucije koje se po zakonu osnivaju u školama, a koje danas ničemu ne služe. Ako dete na vreme otkrije da ga nešto zanima više od drugih stvari, onda će imati šansu da na vreme počne da se sprema za dalje školovanje na tu temu (formalno i neformalno). Na našu žalost, to danas nije tako. Fakulteti , kao i srednje škole, se upisuju ili zato što su roditelji uticali na dete ili zato što većina prijatelja upisuje baš taj faks, a nekad jednostavno zato što je cool upisati taj faks (npr. FON).

Najvažnije je da dete otkrije svoja interesovanja i da mu bude dozvoljeno da istražuje ta svoja interesovanja. Ako sistem formalnog obrazovanja i profesori to ne mogu ili ne žele da učine, onda je na roditeljima da ohrabre dete da je znanje važnije od ocena.

6. Koliko misliš da TED i TEDx mogu doprineti obrazovnom sistemu u Srbiji?

Mogu višestruko, ali iskreno sumnjam da hoće. Na TED i TEDx govorima se mogu čuti i dobre ideje za reformu obrazovnog sistema, naučiti mnogo o prenošenju znanja, veštom prezentovanju i sl, ali se i mogu koristiti kao nastavna sredstva (naročito ako znamo da je ogroman broj TED govora titlovan zahvaljujući Ivani Korom i drugim volonterima). Voleo bih da svi nastavnici gledaju i koriste TED i TEDx govore. Ko zna, možda se i to desi.

7. Šta bi poručio čitateljima za kraj našeg razgovora, kako da postanu i ostanu superheroji i kako da ne podlegnu uticaju obrazovnog sistema koji ne ostavlja mnogo prostora kreativnosti i inovativnosti?

Jedina preporuka je da probaju da kod sebe probude/osveste onih 5 faktora koji definišu superheroja u mom TEDx govoru – radoznalost, kritičko razmišljanje, samosvesnost (tj. Odgovorajući stil učenja), odgovornost i, najvažnije, samopouzdanje.

Za početak je dovoljno da samo razmislite o tim terminima i šta oni znače, a šta mogu da znače u svakodnevnom životu.

* Napomena: Pored onoga što je Nikola imao da kaže na temu obrazovanja preporučila bih jedan jako zanimljiv dokumentarac „Čekajući Supermena“ , koji govori o stanju obrazovnog sistema u SAD.

Fotografije preuzete sa FB strane TEDxZemunED.

3 Komentari »

Zašto je kompjuterski kamp za decu najbolji izbor za ovo leto II

Deo atmosfere u kompjuterskom kampu za decu

Deo atmosfere u kompjuterskom kampu za decu

Tokom jučerašnjeg dana otvorena je još jedna sezona u kompjuterskom kampu za decu. Ove godine se obeležava šest godina postojanja Komp Kampa. Tim povodom imala sam priliku da razgovaram sa idejnim tvorcem cele priče o kompjuterskom kampu, Teodorom Sandel Konjevićem. Zanimalo me je da čujem šta on, kao tinejdžer, ima da kaže o kampu tj. kako kamp deluje iz njegovog ugla posmatranja.

1. Da li bi mogao ukratko da se predstaviš čitateljima?

Zovem se Teodor Sandel-Konjević i obožavam kompjutere. 🙂 Imam 16 godina. Otkad znam za sebe slobodno vreme volim da provedem za tastaturom. Ranije sam samo igrao igrice, a kasnije sam počeo da ih programiram i dizajniram… Pored kompjutera jako volim da sviram gitaru i vozim rolere po keju. Idem u gimnaziju “J.J. Zmaj”, bilingvalno odeljenje. Ne mogu bez slatkiša i moram priznati da jako volim sladoled (omiljeni ukus mi je šumsko voće). 😀

Teodor Sandel Konjević

Teodor Sandel Konjević

2. Pored engleskog jezika voliš i programiranje. Koja je to oblast koja ti se najviše dopada? Gde si naučio da dizajniraš igrice?

Nakon dosta odigranih igrica jednom sam sebi postavio pitanje kako se zapravo prave igrice. Tada nisam imao od koga, niti odakle da naučim šta je to programiranje. Nakon što je kamp osnovan, počeo sam više da istražujem oblast programiranja i dizajna. U kampu me je zapravo sve to inspirisalo da se usavršavam, naročito kad sam video koliko je zabavno praviti igrice. Bilo mi je veoma zanimljivo da mogu sam da kreiram nešto što uobičajeno samo igram i da se divim svom radu i napretku. Tada sam dosta i crtao, tako da su igrice bile super način da iskoristim karikature koje sam žvrljao po papiru i skenirao.

3. Ti si jedan od predavača Komp Kampa? Koji su to izazovi sa kojima si se suočio do sada?

Nakon par godina provedenih u kampu, dovoljno sam se uhodao da sam mogao da pomažem drugim predavačima kao asistent. Kako je vreme prolazilo, tako su mi davali sve veće odgovornosti i kako sam postajao stariji, sve manje su me zvali “asistent” a više “predavač”. Što se tiče izazova, nemam neki poseban izazov da navedem. Kamp je za mene jedna pozitivna i lepa avantura, koja mi je omogućila da razvijem svoje predavačke sposobnosti, kao što sam obogatio svoje znanje.

4. U kampu je sigurno bilo dosta lepih dešavanja i uspomena koje pamtiš. Koja ti je najdraža?

Što se uspomena tiče najviše volim da se setim divnih večeri koje smo provodili svi zajedno, sedeći ispod krošnji drveća i pričajući priče. Pamtim i kad sam skupio hrabrost da skočim sa skakaonice na bazenu, kad sam pevao pred svima na Kampoviziji, našem talent šou programu. Nakon 5 godina sva zasebna sećanja se stope u jedno neverovatno sećanje lepo provedenog vremena i dobrih drugova.

5. Koliko ti učešće u kampu pomaže u ličnom i budućem profesionalnom razvoju?

Primetio sam da me je predavački rad dosta oslobodilo od treme koju sam imao pred javni nastup. Pored toga sam naravno naučio veliki broj softvera i caka na računaru, koje će mi biti od neprocenjivog značaja u budućnosti. Naučio sam mnogo praktičnih stvari (npr. kako pričati strašne priče), a volim da verujem i da me je jutarnja gimnastika koju sam praktikovao u kampu svakog jutra malo i očvrsnula. 🙂

6. Bio si jedan od govornika na TEDx-u. Možeš li nam reći nešto više o tome?

Za TED-u sam čuo od mame, koja je njegov veliki fan. Odlučio sam da se pridružim prevodilačkom timu u našoj zemlji i počeo volonterski da radim kao prevodilac TED i TEDx govora na srpski, odnosno engleski. Na prošlogodišnjem nezaboravnom TEDxYouth@ISB događaju u Beogradu imao sam čast da budem jedan od govornika. Dobio sam priliku da pričam o kampu, kako je nastao i u šta će se jednog dana razviti. TED me je oduvek privlačio svojim raznovrsnim idejama i raznovrsim govornicima. Predložio sam da od ove godine u kampu umesto crtanih ili dugometražnih filmova, za večernji bioskop organizujemo i gledanje TED i TEDx govora i da nakon toga svi diskutujemo o temi na koju se govor odnosi.

Fotografije uzete uz odobrenje sa Komp Kamp Oaze.

1 Komentar »

TEDxZemunED – inspiracija kao motivacija

tedxzemuned-inspiracija-kao-motivacija

Deo TEDxZemunED atmosfere

Tokom vikenda održan je prvi TEDxZemunED događaj (drugi po redu edukativnog tipa u Srbiji) u prijatnom prostoru kompanije LINK group. Konferenciju je uživo pratilo oko stotinak ljudi, dok je više stotina ljudi (iz zemlje i inostranstva) pratilo dešavanja putem live stream prenosa koji je obezbedila ITAcademy.

Oni koji su sebi uspeli da obezbede lično prisustvo na konferenciji imali su priliku da uživaju u sjajnoj atmosferi i druženju, te da upoznaju ostale TEDx-ovce i steknu nova prijateljstva. Fotografije posetilaca u neobičnom TEDx ramu, kao i one sa “I was here/Bio sam ovde” znakom šerovane su po društvenim mrežama još pre zvaničnog početka TEDx-a.

TEDxZemunED

TEDxZemunED

Velimir Dedić je već na samom početku iznenadio slušaoce zanimljivim tumačenjem učenja matematike, te skretanjem pažnje na to koliko su u stvari dobro znanje i razumevanje ove prirodne nauke važni za lični uspeh pojedinaca, ali i celog društva. Takođe, sa publikom je podelio i mišljenje o tome koje su to savremene tehnologije e-učenja koje mogu pomoći u tome.

Predstavnice Remake festivala pokazale su učesnicima kako svako od nas, a ne samo umetnici i oni koji se profesionalno time bave, mogu da dizajniraju i prave brojne zanimljive i kreativne umetničke proizvode.

Branislav Maričić pozvao je učesnike da gledaju na svoj mozak kao na jedan “super kompjuter” i da počnu da koriste njegove neograničene mogućnosti učenja i pamćenja. On je demonstrirao kako se samo uz pomoć jednostavnog korišćenja štapića ili olovke, može čitati i do 20% brže nego inače.

Nikola Jovanović

Nikola Jovanović

„Ne volim školu zato što volim da učim!“, uzviknuo je na početku svog govora Nikola Jovanović. „Decu treba da učimo da budu otporni na sistem, kako ne bi postali deo njega. Razvijanje kritičkog razmišljanja je ključno, a samopouzdanje je ono što nas “vozi” čak do svemira“ – istakao je Jovanović.

Predrag Mitrović i Aleksandra Paladin puštali su slušaocima veoma zanimljive muzičke numere koje efektno mogu da leče gojaznost, visok krvni pritisak, šećernu bolest i slično. Svojim izlaganjem su ukazali na činjenicu da muzikoterapija može biti od velikog značaja u preveniranju i lečenju ovih bolesti i da se taj pravac u medicini ubrzano razvija.

Događaj je energičnim i neobičnim nastupom zatvorio Marko Moračić, koji je odsvirao jednu muzičku numeru i izazvao potpuno oduševljenje među publikom, koja je spontano počela da peva i tapše. On je svojim izlaganjem ukazao da su ga od malih nogu u školi učili da nije dovoljno dobar u muzici, da nema sluha za bavljenje muzikom, ali nikome nije palo na pamet da ga nauči kako da postane bolji. Na kraju je sam uspeo to da postigne. Tu je napravio paralelu da nije jedini kojem se tako nešto desilo, da postoji ogroman broj dece koju sputavaju, a da im ne ukažu na put kojim bi mogli ići i gde bi se mogli ostvariti. “Zamislite roditelje koji svom jednogodišnjem detetu kažu da odustane od pokušaja da nauči da hoda, jer očigledno on nije dovoljno dobar za to”, slikovito je poentirao Moračić.

 

Fotografije preuzete sa TEDxZemunED FB strane.

1 Komentar »

%d bloggers like this: