PRototip

Blog o kriznom menadžmentu, menadžmentu događaja, komunikologiji, odnosima s javnošću, TED/TEDx konferencijama…

Deca superheroji sutrašnjice i zašto je to ideja vredna širenja?

Prošle subote prisustvovala sam jednom od brojnih TEDx događaja koji su održani u Srbiji. Teme i ideje koje su govornici iznosili odnosile su se na oblast obrazovanja i to u najširem mogućem smislu. Pažnju mi je privukao govor Nikole Jovanovića pod nazivom “Ne volim školu jer volim da učim”. Zbog toga sam nakon događaja popričala sa Nikolom o govoru koji je održao, deci superherojima, TED-u i TEDx-u, formalnom obrazovanju i budućnosti našeg obrazovnog sistema…

Ne volim školu jer volim da učim - Nikola Jovanović

Ne volim školu jer volim da učim – Nikola Jovanović

1. Bilo je jako zanimljivo slušati tvoj govor na TEDxZemunED događaju. S obzirom da ovo nije prvi TEDx događaj na kojem si bio govornik (prošle godine je to bio TEDxYouth@Belgrade) i da se generalno baviš edukacijom, otkrij nam šta je to što smatraš fascinantnim kad govorimo o TEDx događajima?

Kod TEDx događaja najviše volim to što svaki put upoznam još nekog genijalnog predavača kojeg ranije nisam imao priliku da čujem, a često mi se dešava da nisam uopšte ni čuo za tu osobu. Tako imam priliku da upoznam i ljude koji stoje iza genijalnih akcija i projekata, kao što su na TEDxZemunED događaju bili Remake festival i Solidarna klopica. Najbolje je to što uvek čujem neku novu, sjajnu ideju, a imam i priliku da dobijem povratnu informaciju o mojim idejama od strane super ljudi koji jesu generalno različiti na toliko načina, ali koji su jednako otvoreni i zainteresovani za “ideje vredne širenja”. Ne znam, zvučim verovatno malo konfuzno, ali jednostavno se na TEDx dešavanjima osećam “kao kod kuće”, iako većinu ljudi ne poznajem.

2. Koji je tvoj omiljeni TED govor i zašto?

Ima ih puno, naravno, i baš je teško odlučiti se za jedan. Sad bih iz glave napravio listu od desetak meni omiljenih, ali ako baš moram da odaberem jedan omiljeni, onda je to ovogodišnji govor Sugate Mitre “School in the Cloud”. Ta ideja, već dokazana u praksi, je toliko moćna, da svojom praktičnom jednostavnošću baca na kolena današnji sistem formalnog obrazovanja, što deluje neverovatno. On je jednostavno dokazao da se reformom školstva širom sveta bave ljudi koji ne razumeju u celosti decu kojom se bave. Oni najčešće modeluju programe i kurikulume sećajući se sebe u školskoj klupi, a zaboravljaju da su deca danas mnogo naprednija i drugačija nego što smo mi to bili u njhovo vreme. Tačnije, ta deca danas koriste nove alate i igraju se drugačijim igračkama, tako da u školu dolaze sa drugačijom osnovom. Kad krenu u školu normalno je da imaju otpor prema metodama koje su kreirane u 19. i 20. veku i kojima ih sistem zapravo poocenjuje. (Najbolji primer, pored onoga viđenog u eksperimentima Sugate Mitre, su ove igrice za učenje matematike koje možete pogledati ovde, a više o samom konceptu možete pročitati ovde. Nakon ovakvih informacija sada će mene neko da ubeđuje da decu treba maltretirati dosadnim predavanjima u školi?

3. Jedna od tvojih prvih rečenica tokom govora je bila da si napustio fakultet, ali da si nastavio da se usavršavaš i učiš kroz neformalni vid obrazovanja. Radio si i radiš kao edukator. Koliko tvoja životna priča ima dodirnih tačaka sa onim o čemu je pričao Ken Robinson u svom TED govoru da škola ubija kreativnost?

Škola potpuno i apsolutno ubija kreativnost. Retki su oni koji su uspeli da ostanu svoji na kraju školovanja. Ja sam se za neke odluke kajao u periodu kad sam ih donosio, ali sam tek kasnije shvatio da sam u stvari donosio odlične odluke. Recimo, kad mi se, u srednjoj školi, nije išlo na neki čas, ja sam odlazio kod direktora škole da ga podučavam radu na PC-u, pa mi je on posle opravdavao časove kod razrednog. Na faksu sam odbio da polažem Informacione sisteme zato što mi je bilo glupo da odgovaram na pitanja kao što je “Čemu služi severni most na matičnoj ploči?”, a profesor je odbio da umesto toga uradim konkretan projekat unapređenja računarske mreže na fakultetu (ili bilo šta slično samo da je smisleno). Nakon ovog predmeta odbio sam da plažem i Sociologiju profesorke, koja me je nakon jednog kolokvijuma napala rečima da ću morati “duplo bolje” od ostalih da znam gradivo ako budem želeo da položim usmeni. Sada se postavlja pitanje zašto je ona to rekla. To mi je rečeno zbog toga što nisam dolazio na njena predavanja. Nakon ovog događaja podneo sam zahtev da polažem kod drugog profesora i položio. Tada sam se osećao loše, jer su mi Informacioni sistemi i Sociologija bili omiljeni predmeti, a pri tom sam odbio da se ponašam shodno društvenim normama, tj. “glumio sam ludilo”. Iz današnje perspektive gledano, smatram da sam super postupio. Žao mi je samo što sam ponekad bio popustljiv i ponašao se na određen i očekivan način samo zato što se “to tako radi”.

Nikola Jovanović - TEDxZemunED

Nikola Jovanović – TEDxZemunED

Ako se vratim konkretno na temu kreativnosti, mogu samo da kažem da sam jako srećan što su mi roditelji kupili računar kad sam imao 4 godine, i da pozovem mlade roditelje da se prema tehnologiji ne odnose onim glupim stavom “sad je detetu vreme da se igra napolju, u prirodi, a ne da bulji u ekran”, već da detetu ponude sve vrste podrške da se pronađe i ostvari u čemu god hoće. Ako ste isključivi, nemate posle pravo da se bunite i tražite krivca u sistemu obrazovanja ili ”ošem društvu”. Naravno, ne mislim samo na tehnologiju, da ne budem pogrešno shvaćen, već na bilo koje drugo interesovanje deteta – u mom slučaju je to bila tehnologija, pa sam zato naveo taj primer.

4. Formalni sistem obrazovanja u Srbiji nije na zavidnom nivou. Kakvo je tvoje viđenje celokupne situacije? Šta je to što bi trebalo menjati i odakle bi trebalo početi?

Sve dosadašnje reforme su bile kozmetičke. Čak i kada bi se sve sa papira implementiralo kako treba i dalje bi to bile kozmetičke promene. Ja sam za uprošćavanje sistema i gradiva. To naravno ne znači manje učenja, već manje učenja nepotrebnih stvari. U informacionom vremenu kada deca pre nego li krenu u školu mahom imaju pametne telefone i tablete mislim da je stvarno glupo terati ih da pamte datume velikih bitki ili da uče lekcije napamet.

Što se sadržaja kurikuluma tiče, ostavio bih stvarno samo najneophodnije, za sve ostalo usmerio bih decu i pokazao im gde i kako da traže. Možda bih postupio kao Sugata Mitra i samo bih dao računar deci, bez dodatnih objašnjenja.

Što se samog načina učenja tiče: “Ako želiš da dete nešto nauči, ponudi mu da može da uči na način koji njemu odgovara” (kao što sam i rekao u samom TEDx govoru, ja preferiram prepoznavanje stila unutar VARK modela – Visual, Auditive, Reading-Writing, Kinaesthetic), odnosno ne insistiraj na prastarom sistemu gde predavač predaje a ostali slušaju.

Nikola Jovanović - TEDxZemunED

Nikola Jovanović – TEDxZemunED

Inače, čuo sam za super foru nastavnika iz Srbije koji je najnemirnije đake smirio tako što im je dozvolio da tvituju njegova predavanja. Sjajan način da ih natera da slušaju. Drugo, gejmifikuj proces i videćeš kako raste interesovanje za temom, a za svaku temu je moguće naći način da se gejmifikuje. (Za više o gejmifikaciji možete guglati “Gamification of Learning” ili možete proći kurs na Courseri).

5. Pominjao si u govoru i opštepoznatu pojavu da studenti varaju na ispitima korišćenjem raznoraznih nedozvoljenih sredstava i da je to trenutak kad zapravo obrazovni sistem pada na ispitu. Šta bi se moglo učiniti da se ova pojava smanji, odnosno iskoreni?

Što pre deca shvate da se, u životnom veku, samo 20% učenja dešava u školi, a 80% van nje (kroz iskustveno i neformalno učenje), to bolje, jer u tom slučaju deci neće biti važno koju ocenu imaju, već da uče ono što ih zaista zanima.

Roditelji i profesori imaju ključnu ulogu u tome. Roditelji da ne insistiraju na super ocenama iz svih predmeta, i naročito da ne insistiraju da dete upiše baš “tu i tu školu”. Mislim, Matematičku gimnaziju treba da upisuju deca koja stvarno vole matematiku i prirodne nauke, a ne deca kojoj su roditelji rekli da je to ”dobro za njih”. Sa druge strane, profesori treba da uzimaju u obzir interesovanja dece prilikom ocenjivanja. Najčešće ona deca koja idu na takmičenja dobijaju petice, a ostala se upoređuju sa njima, što je jako glupo, jer time otprilike profesori maltretiraju ostalu decu i teraju ih da budu ono što nisu.

Pored roditelja i profesora, jako je važno da se sa decom radi na interesovanjima i profesionalno. Tu mislim na sve one centre za razvoj karijere, psihološka savetovališta i slične institucije koje se po zakonu osnivaju u školama, a koje danas ničemu ne služe. Ako dete na vreme otkrije da ga nešto zanima više od drugih stvari, onda će imati šansu da na vreme počne da se sprema za dalje školovanje na tu temu (formalno i neformalno). Na našu žalost, to danas nije tako. Fakulteti , kao i srednje škole, se upisuju ili zato što su roditelji uticali na dete ili zato što većina prijatelja upisuje baš taj faks, a nekad jednostavno zato što je cool upisati taj faks (npr. FON).

Najvažnije je da dete otkrije svoja interesovanja i da mu bude dozvoljeno da istražuje ta svoja interesovanja. Ako sistem formalnog obrazovanja i profesori to ne mogu ili ne žele da učine, onda je na roditeljima da ohrabre dete da je znanje važnije od ocena.

6. Koliko misliš da TED i TEDx mogu doprineti obrazovnom sistemu u Srbiji?

Mogu višestruko, ali iskreno sumnjam da hoće. Na TED i TEDx govorima se mogu čuti i dobre ideje za reformu obrazovnog sistema, naučiti mnogo o prenošenju znanja, veštom prezentovanju i sl, ali se i mogu koristiti kao nastavna sredstva (naročito ako znamo da je ogroman broj TED govora titlovan zahvaljujući Ivani Korom i drugim volonterima). Voleo bih da svi nastavnici gledaju i koriste TED i TEDx govore. Ko zna, možda se i to desi.

7. Šta bi poručio čitateljima za kraj našeg razgovora, kako da postanu i ostanu superheroji i kako da ne podlegnu uticaju obrazovnog sistema koji ne ostavlja mnogo prostora kreativnosti i inovativnosti?

Jedina preporuka je da probaju da kod sebe probude/osveste onih 5 faktora koji definišu superheroja u mom TEDx govoru – radoznalost, kritičko razmišljanje, samosvesnost (tj. Odgovorajući stil učenja), odgovornost i, najvažnije, samopouzdanje.

Za početak je dovoljno da samo razmislite o tim terminima i šta oni znače, a šta mogu da znače u svakodnevnom životu.

* Napomena: Pored onoga što je Nikola imao da kaže na temu obrazovanja preporučila bih jedan jako zanimljiv dokumentarac „Čekajući Supermena“ , koji govori o stanju obrazovnog sistema u SAD.

Fotografije preuzete sa FB strane TEDxZemunED.

Advertisements
3 Komentari »

Zašto je kompjuterski kamp za decu najbolji izbor za ovo leto I

 kompjuterski-kamp-za-decu-komp-kamp

Tokom leta deci se nudi širok asortiman letnjih kampova gde se mogu lepo provesti tokom raspusta i gde mogu naučiti mnoštvo korisnih stvari. Mahom su u pitanju letnji kampovi u kojima deca uče ili usavršavaju neki od stranih jezika. Međutim, u Srbiji postoji jedinstven kamp za decu i omladinu “Komp Kamp”, koji je namenjen onoj deci i omladini koja vole kompjutere, programiranje i dizajn. Zna se koliko su današnja deca vezana za moderne tehnologije, naročito za svoje mobilne telefone i kompjutere. Ovaj kamp nudi mogućnost da se deca ne odvajaju od svojih tehnoloških “ljubimaca”, ali da budu na svežem vazduhu, u ruralnoj sredini, daleko od gradske gužve i buke, okruženi prirodom i vršnjacima koji dele ista interesovanja. Ove godine sam odlučila da posetim ovaj dečiji kamp i da nakon toga pišem o stečenim utiscima. Pre posete sam odlučila da intervjuišem osnivače ovog interesantnog kampa (Radoslavu Konjević i Teodora Sandel Konjevića) i da prenesem čitateljima šta je to što kamp nudi i žašto je on koristan za vaše dete.

1. Letnji kompjuterski kamp za decu Komp Kamp postoji od 2008. godine. Jedini je takve vrste u našj zemlji. Kako ste došli do ideje da pokrenete ovakav kamp za decu?

Sve je počelo jednog leta u Novom Sadu kad jedan dečak nije želeo da ide na more. Izgovor mu je bio da ne želi da ide, jer tamo nema kompjutera. Ne znajući gde da ga pošalje, njegova mama je počela da traži “kompjuterske kampove” u Srbiji. Tako nešto nije uspela da nadje, ne samo u Srbiji već i u celoj Evropi. Nije joj bilo jasno kako se niko nije setio da spoji decu kompjuteraše, leto i programiranje? Objašnjavajući detetu da kod nas nema kompjuterskih kampova dobila je od tog istog deteta molbu: “Mama, hajde ti meni napravi onda jedan kompjuterski kamp!”. Tada sam pomislila da je to sjajna ideja, naročito zbog toga što sam u tom periodu vodila svoju školu računara. Prema tome, pravi idejni tvorac svega što je danas Komp Kamp je moj sin Teodor.

2. Kakav program dešavanja nudi kamp i šta je to što deca mogu naučiti kod vas?

Program je toliko bogat, da ne bi mogao da stane u ovaj blok teksta. Decu učimo svemu, od izviđačkog načina paljenja logorske vatre pa do programiranja i 3D modelovanja. Dobijaju mogućnost da se druže, a usput i da nauče kako da koriste računar na način na koji nisu ni znali da mogu! Svaki dan u kampu je detaljno isplaniran i popunjen različitim dešavanjima. Ako nismo za kompjuterima ili u kreativnoj radionici, onda smo u poseti nekom zanimljivom mestu, ili u školi jahanja, ili spas od letnje žege tražimo na bazenu. Pored sticanja znanja, bitno nam je da se deca kroz druženje osamostale i da steknu samopouzdanje.

3. Da li nam možete reći nešto više o predavačima u kampu?

394297_10151591907034684_1553447285_n

Photo by Dragana Ćorić

Tokom prvih godina postojanja kampa predavači su bili profesionalci i stručnjaci u oblasti IT-a. Kako su prolazile godine, deca kojoj se kamp dopadao vraćala su mu se svakog leta. Nakon određenog vremena oni su znali toliko da su i sami mogli da pomognu predavačima. Sada je situacija takva da su nam predavači uglavnom stalni članovi Komp Kampa, mladi uzrasta od 16 do 17 godina. To su osobe željne znanja i veoma zainteresovane da to znanje prenesu svojim drugarima u kampu. Pored njih, profesionalci sada samo pružaju nadzor i podršku.

4. Postoje li neka pravila učlanjenja u kamp i koja su?

Da bi se neko učlanio u naš kamp, potrebno je da voli kolektivno da se zabavlja, odnosno da se druži, da ceni vrednosti različitosti i multikulturalnost, da voli kompjutere, da istražuje IT, ali isto tako da voli prirodu i ekologiju. Polaznici kampa su deca uzrasta od 8 do 16 godina, ali nikada nismo odbijali da ugostimo kad nam je došao poneki mališan ili omladinac.

5. Gde se ove godine održava kamp i koje su to novine koje nudite polaznicima?

Ove godine smo našli pravu oazu za naš kamp! :)Ona se nalazi nadomak Novog Sada (prevozom se stiže za nekih dvadesetak minuta), u selu Gložani. U pitanju je turističko rekreativni centar “Oaza MB”, koji nudi pun komfor sa bazenom za kupanje i terenima. Pored predivnog smeštaja (slike se mogu videti na sajtu), ove godine smo dodali još programa za učenje. Pored postojećih softvera, Multimedia Fusion Developer 2, Unity 3D, Blender, 3D Games, uvodimo i 3D Max, Javascript i Scratch. Odvojeno podučavamo o bezbednosti na internetu i uvodimo ih u CloudComputing.

6. Tokom razvoja ovog velikog projekta da li ste imali podršku države?

Državne institicuje nisu bile mnogo zainteresovane za ovakav vid neformalne edukacije, te nismo nismo dobili značajnu podršku. Pre samog osnivanja kampa dobili smo podršku od Pokrajinskog Sekretarijata za obrazovanje i Pokrajinskog Sekretarijata za brigu o decu (logistička podrška i po 100.000 dinara). Više puta smo konkurisali za sredstva kako bismo nabavili odgovarajuću opremu, ali nikada nismo bili uspešni na konkursima. Do sada nismo dobili ni materijalnu ni finansijsku pomoć. Na primer, ovog leta smo tražili od pojedinih državnih institucija da nam pozajme (ne da nam poklone) desetak računara, na period od dva meseca (zbog povećanog broja učesnika), a odgovori koje smo dobijali su bili negativne prirode ili su nas jednostavno ignorisali.

Obraćali smo se i mnogim ambasadama u našoj državi, ali bez uspeha. Google i Clickteam su kompanije koje su nas podržale i koje su nam poklonile licence za svoje softvere. Nominovani smo 2012. godine za e-Inclusion nagradu koju dodeljuje EU. Ta nominacija nam je dala podstrek da radimo dalje i upornije, nadajući se da će i naša država, jednog dana, prepoznati značaj onoga što radimo. Kamp se izdržava isključivo od članarina svojih članova i mojih ličnih ulaganja.

7. Koje su teškoće sa kojima se suočavate tokom organizacije i da li ima kompanija koje podržavaju ovaj projekat?

U Srbiji se jako malo pažnje posvećuje značaju letnjih kampova za decu i njihovom razvoju uopšte. Koliko je informatika neophodna za razvoj mladih generacija i njihovu budućnost, to imam utisak da svi znamo. Sve se više koriste računari, nema oblasti u kojoj nisu zastupljeni, deca će morati da idu u korak sa svetom. Ta nebriga smanjuje podršku od strane domaćih kompanija, jer one ne vide značaj ulaganja u nešto što nije trend i što im se kroz profit ne može vratiti. Ipak, nije sve tako crno. Mi smo veoma srećni zbog toga što u našoj zemlji postojimanji broj kompanija i obrazovnih ustanova koje shvataju značaj našeg postojanja i rada i koje svake godine održe radionice za decu ili nas podrže u drugom obliku. Postoji i jedan broj kompanija koje nas podržavaju svojim promotivnim proizvodima (grickalice, slatkiši, materijali za kreativne radionice).

8. Kakvi su vam dalji planovi? U kom smeru će Komp Kamp nastaviti svoj razvoj?

Naš san je da se Komp Kamp stacionira na jednom mestu, da bude deo našeg Dečijeg digitalnog sela, gde će se svake godine tokom leta organizovati kamp, a izmedju dva letnja kampa, razni IT dogadjaji, prezentacije, TweetUp druženja, skupovi, predavanja, seminari… Kompleks sa bungalovima i zgradom u sredini sa kabinetom za računare i trpezarijom.

1 Komentar »

%d bloggers like this: