PRototip

Blog o kriznom menadžmentu, menadžmentu događaja, komunikologiji, odnosima s javnošću, TED/TEDx konferencijama…

Deca superheroji sutrašnjice i zašto je to ideja vredna širenja?

Prošle subote prisustvovala sam jednom od brojnih TEDx događaja koji su održani u Srbiji. Teme i ideje koje su govornici iznosili odnosile su se na oblast obrazovanja i to u najširem mogućem smislu. Pažnju mi je privukao govor Nikole Jovanovića pod nazivom “Ne volim školu jer volim da učim”. Zbog toga sam nakon događaja popričala sa Nikolom o govoru koji je održao, deci superherojima, TED-u i TEDx-u, formalnom obrazovanju i budućnosti našeg obrazovnog sistema…

Ne volim školu jer volim da učim - Nikola Jovanović

Ne volim školu jer volim da učim – Nikola Jovanović

1. Bilo je jako zanimljivo slušati tvoj govor na TEDxZemunED događaju. S obzirom da ovo nije prvi TEDx događaj na kojem si bio govornik (prošle godine je to bio TEDxYouth@Belgrade) i da se generalno baviš edukacijom, otkrij nam šta je to što smatraš fascinantnim kad govorimo o TEDx događajima?

Kod TEDx događaja najviše volim to što svaki put upoznam još nekog genijalnog predavača kojeg ranije nisam imao priliku da čujem, a često mi se dešava da nisam uopšte ni čuo za tu osobu. Tako imam priliku da upoznam i ljude koji stoje iza genijalnih akcija i projekata, kao što su na TEDxZemunED događaju bili Remake festival i Solidarna klopica. Najbolje je to što uvek čujem neku novu, sjajnu ideju, a imam i priliku da dobijem povratnu informaciju o mojim idejama od strane super ljudi koji jesu generalno različiti na toliko načina, ali koji su jednako otvoreni i zainteresovani za “ideje vredne širenja”. Ne znam, zvučim verovatno malo konfuzno, ali jednostavno se na TEDx dešavanjima osećam “kao kod kuće”, iako većinu ljudi ne poznajem.

2. Koji je tvoj omiljeni TED govor i zašto?

Ima ih puno, naravno, i baš je teško odlučiti se za jedan. Sad bih iz glave napravio listu od desetak meni omiljenih, ali ako baš moram da odaberem jedan omiljeni, onda je to ovogodišnji govor Sugate Mitre “School in the Cloud”. Ta ideja, već dokazana u praksi, je toliko moćna, da svojom praktičnom jednostavnošću baca na kolena današnji sistem formalnog obrazovanja, što deluje neverovatno. On je jednostavno dokazao da se reformom školstva širom sveta bave ljudi koji ne razumeju u celosti decu kojom se bave. Oni najčešće modeluju programe i kurikulume sećajući se sebe u školskoj klupi, a zaboravljaju da su deca danas mnogo naprednija i drugačija nego što smo mi to bili u njhovo vreme. Tačnije, ta deca danas koriste nove alate i igraju se drugačijim igračkama, tako da u školu dolaze sa drugačijom osnovom. Kad krenu u školu normalno je da imaju otpor prema metodama koje su kreirane u 19. i 20. veku i kojima ih sistem zapravo poocenjuje. (Najbolji primer, pored onoga viđenog u eksperimentima Sugate Mitre, su ove igrice za učenje matematike koje možete pogledati ovde, a više o samom konceptu možete pročitati ovde. Nakon ovakvih informacija sada će mene neko da ubeđuje da decu treba maltretirati dosadnim predavanjima u školi?

3. Jedna od tvojih prvih rečenica tokom govora je bila da si napustio fakultet, ali da si nastavio da se usavršavaš i učiš kroz neformalni vid obrazovanja. Radio si i radiš kao edukator. Koliko tvoja životna priča ima dodirnih tačaka sa onim o čemu je pričao Ken Robinson u svom TED govoru da škola ubija kreativnost?

Škola potpuno i apsolutno ubija kreativnost. Retki su oni koji su uspeli da ostanu svoji na kraju školovanja. Ja sam se za neke odluke kajao u periodu kad sam ih donosio, ali sam tek kasnije shvatio da sam u stvari donosio odlične odluke. Recimo, kad mi se, u srednjoj školi, nije išlo na neki čas, ja sam odlazio kod direktora škole da ga podučavam radu na PC-u, pa mi je on posle opravdavao časove kod razrednog. Na faksu sam odbio da polažem Informacione sisteme zato što mi je bilo glupo da odgovaram na pitanja kao što je “Čemu služi severni most na matičnoj ploči?”, a profesor je odbio da umesto toga uradim konkretan projekat unapređenja računarske mreže na fakultetu (ili bilo šta slično samo da je smisleno). Nakon ovog predmeta odbio sam da plažem i Sociologiju profesorke, koja me je nakon jednog kolokvijuma napala rečima da ću morati “duplo bolje” od ostalih da znam gradivo ako budem želeo da položim usmeni. Sada se postavlja pitanje zašto je ona to rekla. To mi je rečeno zbog toga što nisam dolazio na njena predavanja. Nakon ovog događaja podneo sam zahtev da polažem kod drugog profesora i položio. Tada sam se osećao loše, jer su mi Informacioni sistemi i Sociologija bili omiljeni predmeti, a pri tom sam odbio da se ponašam shodno društvenim normama, tj. “glumio sam ludilo”. Iz današnje perspektive gledano, smatram da sam super postupio. Žao mi je samo što sam ponekad bio popustljiv i ponašao se na određen i očekivan način samo zato što se “to tako radi”.

Nikola Jovanović - TEDxZemunED

Nikola Jovanović – TEDxZemunED

Ako se vratim konkretno na temu kreativnosti, mogu samo da kažem da sam jako srećan što su mi roditelji kupili računar kad sam imao 4 godine, i da pozovem mlade roditelje da se prema tehnologiji ne odnose onim glupim stavom “sad je detetu vreme da se igra napolju, u prirodi, a ne da bulji u ekran”, već da detetu ponude sve vrste podrške da se pronađe i ostvari u čemu god hoće. Ako ste isključivi, nemate posle pravo da se bunite i tražite krivca u sistemu obrazovanja ili ”ošem društvu”. Naravno, ne mislim samo na tehnologiju, da ne budem pogrešno shvaćen, već na bilo koje drugo interesovanje deteta – u mom slučaju je to bila tehnologija, pa sam zato naveo taj primer.

4. Formalni sistem obrazovanja u Srbiji nije na zavidnom nivou. Kakvo je tvoje viđenje celokupne situacije? Šta je to što bi trebalo menjati i odakle bi trebalo početi?

Sve dosadašnje reforme su bile kozmetičke. Čak i kada bi se sve sa papira implementiralo kako treba i dalje bi to bile kozmetičke promene. Ja sam za uprošćavanje sistema i gradiva. To naravno ne znači manje učenja, već manje učenja nepotrebnih stvari. U informacionom vremenu kada deca pre nego li krenu u školu mahom imaju pametne telefone i tablete mislim da je stvarno glupo terati ih da pamte datume velikih bitki ili da uče lekcije napamet.

Što se sadržaja kurikuluma tiče, ostavio bih stvarno samo najneophodnije, za sve ostalo usmerio bih decu i pokazao im gde i kako da traže. Možda bih postupio kao Sugata Mitra i samo bih dao računar deci, bez dodatnih objašnjenja.

Što se samog načina učenja tiče: “Ako želiš da dete nešto nauči, ponudi mu da može da uči na način koji njemu odgovara” (kao što sam i rekao u samom TEDx govoru, ja preferiram prepoznavanje stila unutar VARK modela – Visual, Auditive, Reading-Writing, Kinaesthetic), odnosno ne insistiraj na prastarom sistemu gde predavač predaje a ostali slušaju.

Nikola Jovanović - TEDxZemunED

Nikola Jovanović – TEDxZemunED

Inače, čuo sam za super foru nastavnika iz Srbije koji je najnemirnije đake smirio tako što im je dozvolio da tvituju njegova predavanja. Sjajan način da ih natera da slušaju. Drugo, gejmifikuj proces i videćeš kako raste interesovanje za temom, a za svaku temu je moguće naći način da se gejmifikuje. (Za više o gejmifikaciji možete guglati “Gamification of Learning” ili možete proći kurs na Courseri).

5. Pominjao si u govoru i opštepoznatu pojavu da studenti varaju na ispitima korišćenjem raznoraznih nedozvoljenih sredstava i da je to trenutak kad zapravo obrazovni sistem pada na ispitu. Šta bi se moglo učiniti da se ova pojava smanji, odnosno iskoreni?

Što pre deca shvate da se, u životnom veku, samo 20% učenja dešava u školi, a 80% van nje (kroz iskustveno i neformalno učenje), to bolje, jer u tom slučaju deci neće biti važno koju ocenu imaju, već da uče ono što ih zaista zanima.

Roditelji i profesori imaju ključnu ulogu u tome. Roditelji da ne insistiraju na super ocenama iz svih predmeta, i naročito da ne insistiraju da dete upiše baš “tu i tu školu”. Mislim, Matematičku gimnaziju treba da upisuju deca koja stvarno vole matematiku i prirodne nauke, a ne deca kojoj su roditelji rekli da je to ”dobro za njih”. Sa druge strane, profesori treba da uzimaju u obzir interesovanja dece prilikom ocenjivanja. Najčešće ona deca koja idu na takmičenja dobijaju petice, a ostala se upoređuju sa njima, što je jako glupo, jer time otprilike profesori maltretiraju ostalu decu i teraju ih da budu ono što nisu.

Pored roditelja i profesora, jako je važno da se sa decom radi na interesovanjima i profesionalno. Tu mislim na sve one centre za razvoj karijere, psihološka savetovališta i slične institucije koje se po zakonu osnivaju u školama, a koje danas ničemu ne služe. Ako dete na vreme otkrije da ga nešto zanima više od drugih stvari, onda će imati šansu da na vreme počne da se sprema za dalje školovanje na tu temu (formalno i neformalno). Na našu žalost, to danas nije tako. Fakulteti , kao i srednje škole, se upisuju ili zato što su roditelji uticali na dete ili zato što većina prijatelja upisuje baš taj faks, a nekad jednostavno zato što je cool upisati taj faks (npr. FON).

Najvažnije je da dete otkrije svoja interesovanja i da mu bude dozvoljeno da istražuje ta svoja interesovanja. Ako sistem formalnog obrazovanja i profesori to ne mogu ili ne žele da učine, onda je na roditeljima da ohrabre dete da je znanje važnije od ocena.

6. Koliko misliš da TED i TEDx mogu doprineti obrazovnom sistemu u Srbiji?

Mogu višestruko, ali iskreno sumnjam da hoće. Na TED i TEDx govorima se mogu čuti i dobre ideje za reformu obrazovnog sistema, naučiti mnogo o prenošenju znanja, veštom prezentovanju i sl, ali se i mogu koristiti kao nastavna sredstva (naročito ako znamo da je ogroman broj TED govora titlovan zahvaljujući Ivani Korom i drugim volonterima). Voleo bih da svi nastavnici gledaju i koriste TED i TEDx govore. Ko zna, možda se i to desi.

7. Šta bi poručio čitateljima za kraj našeg razgovora, kako da postanu i ostanu superheroji i kako da ne podlegnu uticaju obrazovnog sistema koji ne ostavlja mnogo prostora kreativnosti i inovativnosti?

Jedina preporuka je da probaju da kod sebe probude/osveste onih 5 faktora koji definišu superheroja u mom TEDx govoru – radoznalost, kritičko razmišljanje, samosvesnost (tj. Odgovorajući stil učenja), odgovornost i, najvažnije, samopouzdanje.

Za početak je dovoljno da samo razmislite o tim terminima i šta oni znače, a šta mogu da znače u svakodnevnom životu.

* Napomena: Pored onoga što je Nikola imao da kaže na temu obrazovanja preporučila bih jedan jako zanimljiv dokumentarac „Čekajući Supermena“ , koji govori o stanju obrazovnog sistema u SAD.

Fotografije preuzete sa FB strane TEDxZemunED.

Advertisements
3 Komentari »

TEDxChange 2013 kao pokretač i snaga pozitivnih ideja I

TEDxChange je događaj koji me uvek inspiriše da pišem, jer nudi ideje koje svakog mogu naterati da se zamisli i zapita kako da usavršava sebe i okolinu čiji je deo. Zbog popriličnog broja obaveza nisam pisala o ovom događaju početkom aprila kada je održan. Ali, nikad nije kasno da se piše o jednom kvalitetnom događaju poput ovog. 🙂

Ove godine TEDxChange je ugostio sedam govornika: Halima Himi, Roger Thurow, Julie Dixon, Salim Shekh, Sikha Patra, David Fasanya i Cathleen Kaveny. Svaki govor je bio inspirativan i remetio je ustaljene koncepte razmišljanja. Svaki je bio poseban na svoj način. Zato ću u narednim tekstovima pisati o svakom govoru ponaosob.

Melinda Gates and Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Melinda Gates and Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Halima Hima je Nigerijka koju je Melinda Gejts upoznala tokom svog boravka u Nigeriji, zapravo Halima je bila njen vodič. Razlog Melindinog boravka u ovoj zemlji je bila edukacija žena o mogućnostima kontracepcije. Melindu je zanimalo da otkrije zašto žene žele i dalje da imaju toliko dece, a nemaju ni osnovne uslove za život. Sarađujući sa Halimom zainteresovala se za njenu životnu priču, naročito za napore koje je Halima ulagala da obrazuje i podigne nivo svesti žena u ruralnim delovima zemlje. Da bi se razumela Halimina životna priča i koren njene snage da se izbori sa tradicionalnom sredinom mora se upoznati uticaj njene porodice na nju samu.

Halima je rođena kao treće dete u porodici (ukupno ih je šestoro dece) i imala je sreću da joj školovanje bude dostupno. Njena majka, s obzirom da nije završila školu, nikada se nije šalila sa obrazovanjem svoje dece. Bila je jako stroga, toliko stroga da Halima nije mogla da dobije večeru dok ne završi domaći. Jedini put kada je Halima mogla da čuje prizvuk gorčine u majčinom glasu je bio kad je govorila o tome koliko je želela da završi školu, ali nije imala mogućnost zato što je udata. Inače, u Nigeriji je običaj da se devojčice udaju do 14. godine. Halimin otac je prvi čovek u svom selu koji je imao priliku da ode na studije. On je jedan od retkih muškaraca u svojoj okolini koji je prepoznao značaj obrazovanja žena i koji podržava tu ideju. Zbog toga mu je bilo bitno da i njegova deca budu adekvatno obrazovana.
Međutim, najveći uticaj na Halimino odrastanje i shvatanje života je imala njena baka. Ona joj je često govorila da ako želi da razume suštinu postojanja mora da da ono što smatra najvrednijim delom sebe. Te reči su Halimu stalno terale na preispitivanje da li je uradila nešto najbolje što je mogla ili umela. Bakin savet koji je stalno prati gde god da ode je da svako od nas treba, tokom života, da pronađe svoj illimi (pojam koji označava jedinstvo znanja, poniznosti i svrhe).

Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Ona je nakon višegodišnje potrage svoj illimi pronašla u edukaciji i podizanju nivoa svesti ljudi ruralnih područija Nigerije, naročito žena. Veliku pažnju u radu je posvećivala ženama zato što je smatrala da im je preko potreban podsticaj i podrška kako bi dostigle i iskoristile svoj pun potencijal. Halima je jedna od retkih devojaka u svojoj sredini koja nije udata u adolescentnom uzrastu. Kada je, sa svega 15 godina starosti, dospela na funkciju predsednice Omladinskog parlamenta postala je svesnija položaja svojih vršnjakinja u ruralnim područijima. U svom radu sa mladim ženama susretala se sa mnogim preprekama i pretnjama konzervativaca. Postalo joj je jasno da će morati da bude jako domišljata kako bi privolela na saradnju i kompromise ljude koji ne bi zajedno seli za isti sto, a sve zarad prosperiteta zajednice. Znala je da budućnost i prosperitet Nigerije zavise od sudbine i budućnosti tih devojaka. Sigurna sam da Halimi nije bilo lako i jednostavno da se nosi sa tradicionalnim okruženjem gde statistika kaže da 4 od 10 devojčica završi osnovnu školu.

Tokom 2004. godine, kada je trebala da krene na fakultet, suočila se bakinim neodobravanjem njenog odlaska. Na bakina sumnjičava pitanja o tome gde ide, ko će tamo biti sa njom, gde je Nju Meksiko… Halima je odgovorila da ide kako bi pronašla svoj illimi. Na rastanku baka joj je rekla da ide, ali da se jednog dana vrati i da nikada ne zaboravi odakle potiče. Dobar savet je na rastanku dobila i od oca koji je glasio: “Budi izdržljiva kao kamila, ali nikada ne dozvoli da te neko tretira kao kamilu!”
Tokom studija u Nju Meksiku za nju se otvorio jedan sasvim nov svet i to u smislu sposobnosti ljudi da se menjaju i da menjaju svoju okolinu. Tada je shvatila da svaka promena uvek počinje od individue i da je obaveza svake osobe da doprinese stvaranju novog sveta.

Halima Hima - Photo taken by Barbara Kinney

Halima Hima – Photo taken by Barbara Kinney

Nikada nije mogla da se pomiri sa načinom tretiranja i položajem žena u Nigeriji i odobravanjem sredine da one ostanu neobrazovane. Nakon povratka u Nigeriju počela je da radi sa ženama u ruralnim područijima zemlje. Njenu odluku da se vrati i radi na napredovanju svoje zemlje ljudi su tumačili dvojako. Neki su mislili da je totalna ludost što se vraća, dok je bilo i onih koji su njen gest poredili sa Mandelinim snom o jedinstvenoj Africi u kojoj su svi lideri ujedinjeni u rešavanju velikih problema kontinenta.

Dve životne priče na koje je naišla i koje su ostavile snažan utisak na nju i pomogle joj da pronađe svoj illimi govore o dijametralno različitim sudbinama dve žene.

Prva priča se odnosi na Sadiju, koju je upoznala radeći u jednom selu. Na pitanje šta je njen illimi Sadija joj je rekla da je to ono što joj najviše nedostaje – obrazovanje (Sadiju su udali kad je imala 14 godina). Da bi žena imala ikakvu moć u društvu mora biti obrazovana, a većini devojaka društvo tu mogućnost uskraćuje. (Statistika pokazuje da se u starosnoj dobi do 15 godina udaju 2 od 3 devojčica. Da ironija bude još veća 2 od 3 najsiromašnija stanovnika Nigerije su upravo žene, uglavnom iz ruralnog područija. Zbog svega ovoga Halima je tokom držanja govora na TEDxChange događaju ukazala da je tačno da je Nigerija preduzela neke pozitivne korake, kada se govori o budućnosti ovih devojaka, ali put ka razvoju i napretku nigerijskog društva je dug, težak, možda i nemoguć ukoliko se ispravno ne odgovori na izazove sa kojima se ove devojke suočavaju u svojim sredinama.)

Druga životna priča koja je ostavila trag u Haliminom radu je sudbina Fourere, direktorke jedne osnovne škole u Nigeriji. (Ona je jedna od par žena u celoj Nigeriji koja ima ovaj položaj.) Fourera je u početku saradnje sa Halimom bila sumnjičava i rekla joj je da se nada da ona nije jedna od onih stranaca koji dođu i nakon dan dva vremena provedenog u njenoj sredini smatraju da znaju sve o kompleksnosti njenog problema i borbe. Naravno, Forerina sumnjičavost prema Halimi je vremenom nestala. Halimu je interesovalo kako je Fourera uspela toliko da postigne u životu i kako je uspela da se izbori sa sredinom koja joj je predodređivala drugačiji način života. Ključna stvar njenog uspeha je bila očeva podrška. On joj je govorio da brak može da sačeka i štitio je od negativnih uticaja sredine. Takođe, svoj uspeh je posmatrala kao brdo kojim se penje. Svaki završen razred je bio jedan korak bliže vrhu brda, odnosno ostvarenosti životnih ciljeva.

Nakon iznošenja ovih sudbina oduševila me je Halimina konstatacija i pitanje koje je postavila: “Reči mogu da isnpirišu, da transformišu, da ohrabre… Vera u ljude stvara mogućnost, mogućnost vodi ka ostvarenju cilja. Ako su reči uticajnih ljudi toliko moćne zašto ih previđamo kada pričamo o osnaživanju žena?”

Njeno viđenje rešenja problema položaja žena i devojaka u Nigeriji i mogućnosti njihovog obrazovanja ona vidi na sledeći način: „Progresa nema ako se samo investira u individue kao izolovane entitete. Takođe, ne može se samo investirati u grupu i očekivati da to bude dovoljno za progres tih devojaka. Neophodno je stvoriti saveze tih grupa tj. pored mentorstva uputiti ih kako da jedna drugoj budu podrška. Neophodno je porušiti stara shvatanja koja prate sudbine ovih devojaka i raditi na izgradnji novih, jer se tako daje lični pečat svakoj sudbini i daje glas svakoj devojci“.

Kada se udaljite od slike koju posmatrate bićete u stanju da uočite detalje, koji su vam se prethodno činili manje bitnim, a koji mogu dovesti do željenih promena. Sudbina žena u Nigeriji se ne može rešiti ako ih društvo ignoriše, ako ih ne čuje. Te žene treba slušati i čuti. Ne treba ih posmatrati kao osobe koje pričaju svoje životne priče, nego kao osobe koje mogu da delaju i dovedu do željenih promena.

Svoje izlaganje Halima je završila rečima zahvalnosti publici koja je njen saveznik u borbi za bolje uslove života žena u Nigeriji i koja njenoj priči i životu daje smisao.

Postavite komentar »

%d bloggers like this: